Podzemne
priče
Tokom
leta 1998, britanski speleolozi
su pomoću sofisticirane opreme
uspeli da potvrde priče da ispod
čitave teritorije sevrnog Velsa
postoji jedinstveni i povezani
sistem pećina dugačak preko
25 kilometara. Postoje li podzemne
civilizacije kojih nismo svesni?
Istraživač
po imenu Frenk D. Adams je pisao
o rezultatima svojih ličnih
naučnih ekserimenata čiji je
cilj bio da eventualno dokažu
da na dubini većoj od 17 kilometara
ispod površine tla mogu postojati
gigantske šupljine. Njegov zaključak
je podržao i Luis V. King, matematičar
koji je izračunao da - na normalnim
temperaturama, mogu postojati
šupljine na dubinama između
27,6 km i 33,6 km. Malo ekstremnija
tvrdnja je ona koju je dr Ron
Endžard izneo u svom tekstu
objavljenom 1978, po kojoj ispod
površine Severne Amerike postoje
44 podzemna grada, a njih 6
se nalazi navodno ispod zapadne
obale SAD. On je izričito naglasio
da je informacije dobio od anonimnih
indijanskih izvora.
Kada
se ova priča poveže sa velikim
brojem migratornih legendi (u
i iz podzemnog sveta) koje još
žive među američkim Indijancima,
moglo bi se zaključiti da određena
plemena verovatno još uvek čuvaju
tajna znanja o podzemnim civilizacijama
sa kojima su u vezi na osnovu
drevnih predačkih linija. Moguće
je i da su neki od plemenskih
staraca iz različitih plemena,
do danas održali kontakte sa
nekolicinom tih podzemnih civilizacija.
Postoji nekoliko indicija da
su se neka od indijanskih plemena
bukvalno povukla u podzemlje
kada su Anglosaksonci okupirali
tle Amerike.
Slične
priče se mogu čuti i u Južnoj
i centralnoj Americi. Intervju
sa rudarima koji su u decembru
1945. preživeli eksploziju u
rudniku Belva, pojavio se u
dvobroju Pajnvilskih novina
u decembru 1981. Svi preživeli
su ispričali da su bili zarobljeni
u rudničkoj jami, kada je jedan
od njih ugledao da se otvaraju
"vrata" na zidu. Pojavio se
čovek odeven kao drvoseča, a
iza njegovih leđa se jasno videla
dobro osvetljena prostorija.
Pošto je ubedio preživele da
će biti spašeni, čudni posetilac
se vratio u osvetljenu prostoriju
a vrata su se zatvorila.
Ove entitete
koji liče na drvoseče opisivali
su i rudari iz drugih zemalja.
Jedino postoji zabuna oko toga
da li su oni fizički ili parafizički
entiteti. Sličan incident se
dogodio i pre nekoliko godina
u blizini Šiptona u Pensilvaniji.
Od tri žrtve rudarske katastrofe,
dvojica su spašena.Obojica su
opisali sličan parafizički susret
sa čudnim ljudima koji su se
pojavili u podzemnim hodnicima
gde su se nalazili zarobljeni,
dali im svetlo i rekli da će
biti spašeni. Rudari nisu bili
sigurni da li su ovi entiteti
bili ljudi ili natprirodna bića,
posebno što je ta kolektivna
"halucinacija" sadržala i elemente
fizičkog ali i natprirodnog.
Plavkasto "svetlo" koje je osvetljavalo
prostoriju - potvrdili su obojica
- bilo je stvarno, ali prizori
koji su ličili na holograme
a koji su se pojavljivali na
zidovima jame nestajali su,
ili se iza njih pojavljivala
tvrda stena kada bi ih dotakli
rukom.
R.L.Blejn-Sanders
u tekstu Tuneli i kaverne
ispod Njujorka, opisuje
veliki triangularni sistem tunela
koji koristi masonska loža,
a koji se nalaze duboko ispod
površine Njujorka. Ima li to
neke veze sa drugim glasinama
da kavernozne oblasti postoje
ispod Menhetna? Na primer, bušeći
probnu rupu u severnom delu
Ist River parka u Njujorku 1962,
Kon Edison je naleteo na prazan
prostor na oko 60 metara ispod
površine. Takođe postoje tvrdnje
Morisa Doreala da je crkva Svetog
Jovana Božanskog u Njujorku
sagrađena iznad drevnih tunela
koji vode do podzemnog grada
kupolastog oblika koji su svojevremeno
napustili prepotopski Atlanti
a kasnije, navodno, ponovo naselili
oni koji su preživeli potop.
Tu su i činjenice o hiljadama
ljudi koji su godinama bukvalno
i misteriozno nestajali sa lica
zemlje u Njujorku i njegovoj
okolini. Prema pričama, podzemni
gradovi nisu locirani samo u
SAD.
Svedoci
iz meksičke oblasti Tampika
opisuju pećine u unutrašnjosti
planine Sombrero, iz kojih dopiru
zvuci slični onima koje stvaraju
hidroelektrični generatori.
Takođe su opisani i ljudi koji
žive u unutrašnjosti planine
Kilimandžaro, jednog od najviših
vrhova Afrike. Malkolm V. Braun
je 1967. u Njujork Tajmsu
objavio tekst pod naslovom Podzemni
tuneli prete gradu u Mađarskoj.
Braun piše da je ispod grada
Eger otkriven drevni sistem
tunela dug preko 100 km, nepoznatog
porekla i namene. Delovi tunela
su se urušili. Civilizacija
koja je sagradila takav podzemni
kompleks morala je biti veoma
napredna i vešta u inženjerstvu
i nauci.
U knjizi
Hronika Akakora, Karl
Brager daje istoriju plemena
Uga Mongulala - onako kako mu
je ispričao poglavica. Plemenski
preci su, prema ovoj priči,
bili deo velike imperije koja
je u drevna vremena obuhvatala
čitavu Južnu Ameriku. Neki od
tih drevnih ljudi su, objasnio
je poglavica, napustili planetu
u vazdušnim letilicama da bi
istraživali druge delove solarnog
sistema i ono što se krije iza
njega, a za sobom su ostavili
ogromne podzemne gradove ispod
Anda i zapadnih delova Brazila.
Zbog konstantnog priliva belih
naseljenika koji su osvajali
njihovu teritoriju, 30 000 preživelih
članova plemena Uga Mongulala
su napustili površinu i povukli
se u drevne podzemne gradove.
Poglavica je objasnio da je
to skup od 13 odvojenih podzemnih
kompleksa povezanih tunelima,
od kojih jedan vodi do Lime
a drugi na različite lokacije
andskog planinskog lanca Perua.
Objavljena
je i priča o bizarnom susretu
sa "pećinskim Marsovcima" -
podzemnim stvorenjima koja su
se pojavila u tunelu blizu grada
Ksukurusa u Argentini, udaljenom
oko 150 km od Buenos Ajresa.
Tunel je otkrio prirodnjak Herardo
Kordeira. U njemu je pronašao
devet povezanih prolaza i čudne
zapise na zidovima. Iz jednog
od prolaza pojavili su se "ljudi
visoki 2,5 metra, zeleni, sa
antenama na glavama i četvrtastim
nogama". Prema opisu stotina
očevidaca iz grada, ovi "pećinski
Marsovci" su ličili na ogromne
portabl radio aparate!
Doktorka
Erlin Čejni i istraživač Bil
Koks, naleteli su u Egiptu 1982.
na nesvakidašnje otkriće - na
dva tunela od kojih ni jedan
nije bio detaljnije istražen.
Jedan tunel nalazio se u hramu
Edfua u ruševinama El Tuna Gabel
između Luksora i Kaira; a drugi
u blizini Džoserove stepenaste
piramide kraj Kaira, unutar
groba Bula zvanog Serapium.
Egipatska vlada je naredila
da se oba tunela zapečate iz
straha da će svašta pasti na
pamet određenima arheolozima
koji su tvrdili da ovi tuneli
vode u najdublje dubine podzemlja
ispresecanog prolazima nalik
pčelinjem saću, koji opet vode
u još veće dubine. Tako je svako
potencijalno istraživanje zaustavljeno.
Ako takvi lavirinti zaista postoje,
onda bi to bilo dobro objašnjenje
priče o čoveku odevenom poput
drevnih Egipćana koga su videli
duboko u neistraženom tunelu
kraj Kaira. Njihovo bi postojanje
potvrdilo i priču da ispod pustinjskog
peska Egipta, američka vlada
u jednoj od podzemnih kaverni
drži ogromnu vojnu bazu (nekoliko
kolometara u prečniku). Možda
se sa ovim pretpostavkama mogu
povezati i neodređene refrence
o podzemnom društvu koje određeni
ljudi "upoznati sa istinom"
zovu Imperija Feniksa i / ili
Ljudi iz Gize.
Tekstovi
objavljeni u julu i avgustu
1973. godine u Vašington
Star Njuzu, bave se pronalaskom
neistražene mreže drevnih, veštačkih
tunela, otkrivenih tokom izgradnje
parkinga u Kroftonu u Merilendu.
Pre nego što su mogli biti istraženi,
konstrukcija parkinga je potpuno
prekrila ulaz u tunele. Tu je
i priča o velikoj mreži podzemnih
tunela ispod kalifornijske pustinje
u vojnoj bazi Irvin kraj Barstoua,
kao i ona o 5 velikih podzemnih
reka koje teku ispod pustinje
Mohave, od kojih se bar jedna
izliva u Pacifički okean kroz
otvore na kontinentalnim padinama.
Mnogi
izvori pominju i takozvani podzemni
rečni sistem Kokovif koji se,
navodno, nalazi ispod vrha Kokovif
istočno od Fort Irvina. Taj
sistem, tvrde Erl Dor - čovek
koji ga je navodno otkrio i
nekoliko Indijanaca koji su
bili unutra, podseća na podzemni
Grand Kanjon. Čini ga rečni
ponor širok oko 150 metara i
preko 300 m dubok, okružen nizom
stepenastih stena sa svake strane,
ogromnim stalaktitima i kataraktama.
Takođe, aluvijalni pesak na
"plažama" duž reke koja, kako
tvrdi Erl Dor, sadrži veliki
procenat zlatnog praha, dubok
je nekoliko metara. Navodno
je Dor dinamitom zatvorio ulaz
u kavernu, kako bi zaštitio
"svoje" zlato. Postoje zaista
dokazi da je on dinamitom zatvorio
niži nivo pećine Kin Sabe na
vrhu Kokovif, kao i o brojnim
pokušajima da se prodre kroz
tu barijeru u unutrašnjost podzemlja.
Po priči, voda u reci se diže
i spušta sa plimom, nagoveštavajući
da uzvodno verovatno postoji
ogromna količina vode. Naravno,
ukoliko Dorova priča nije samo
vešto isfabrikovana laž.
Lokalni
stručnjak za vodoprivredu iz
Barstoua je razgovarao sa čovekom
koji mu je ispričao da ga je
nekoliko godina ranije angažovala
američka vlada da traga za izvorištima
vode za Fort Irvin. Dok je istraživao
stari rudnik, otkrio je duboko
dole da vertikalno okno preseca
drevnu pukotinu u zemlji ili
ponor nalik ogromnoj pećini
koji ide horizontalno u daljinu.
Čovek je odlučio da prati tu
pukotinu i kroz horizontalni
hodnik je dospeo do obala ogromne
podzemne reke u pećini širokoj
preko 40 kilometara! Neverovatan
protok vode - koji možda potiče
od voda koje nestaju ispod Velikog
Basena, Nevade i pustinje Mohava
- podmirio bi sve potrebe za
vodom čitave južne Kalifornije.
Podsetimo
i na legendu o rasi ljudskih
divova koji su, kako se priča
na Karolinškim ostrvima a posebno
na Papui Nova Gvineja, u drevna
vremena rešili da odu u podzemlje.
Nekada stanovnici izgubljenog
ostrva-kontinenta po imenu Šamat,
oni će se - prema legendi -
jednoga dana ponovo pojaviti.
Ova je legenda poznata širom
Malezije, gde je na ostrvu Borneo
slučajno otkrivena i najveća
zvanično priznata pećina - Dvorana
Sarovak. Pećina je široka 70m,
dugačka 300m i ni na jednom
mestu manje od 280m visoka.
Dovoljno je velika da se u nju
smeste dva prethodna pretendenta
za titulu najveće pećine sveta:
Velika Dvorana iz Karlsbada
u Nju Meksiku i pećina Sal de
la Verna iz Pjer San-Martana
u Francuskoj. Najveći stadion
na svetu bi jedva zauzeo tek
ćošak pećine Sarovak sa Bornea.
A misterija
ostaje. Da li su sve ove priče
o podzemnim gradovima i civilizacijama
samo plod bujne mašte dokonih
ljudi, ili tu zaista ima nečega
što mi uporno odbijamo da prihvatimo
kao mogućnost?