Nebeska
kletva
U Engleskoj
18. veka, jedna kockarska zakletva
je prihvaćena je kao dokaz o
postojanju Boga. U martu 1766.
godine, medicinskoj javnosti
Ujedinjenog Kraljevstva je ponuđen
dokaz o postojanju "istinskog
Boga koji sudi na Zemlji". Dokaz
je potekao iz krajnje neobičnog
izvora. Zato istražujemo slučaj
Ričarda Parsonsa, momka koji
je, navodno, postao žrtva nebeske
kletve.
Ričard
Parsons, osoba krajnje neprijatnog
karaktera, živeo je u Čalmsfordu
u Gločesterširu. Uprkos činjenici
da je imao samo 18 godina, momak
je već vodio prilično neuredan
i raspusan život. Gločesterski
Žurnal ga opisuje kao "osobu
koja ne poznaje religiju, redovno
psuje u svakoj prilici i isto
toliko redovno krši sva pravila
ponašanja na sabat, upuštajući
se u kockanje i još mnoge profanije
zabave". Upravo su ga te loše
navike navele da uveče 19. februara
1766. poseti jednu privatnu
kuću u kojoj je bila organizovana
noćna partija karata.
Igra
se odužila do ranih jutarnjih
sati, ali je pokrenuta i čudna
rasprava koja se odnosila na
broj učesnika u igri te noći.
Parsons je tvrdio da ih je na
početku bilo ukupno šestorica,
ali su drugi tvrdili da je taj
broj netačan. Posle žustre prepirke
Parsons je ustao od stola za
kartanje i rekao: "Neka nikada
ne uđem u Kraljevstvo Nebesko
i neka mi meso istrune na kostima,
ako nije učestvovalo šest igrača".
Po jednom drugom svedočanstvu,
Parsons je dodao još i: "neka
mi se oči nikada ne zatvore".
Čuvši šta je Ričard Parsons
izgovorio, šokirani kibicer
i vlasnik kuće je užasnut prekinuo
igru, pogasio sveće neprestano
se krsteći i preostale kockare
izbacio na ulicu. Parsons je
potom otišao u drugu kuću na
još jednu partiju karata i nastavio
da se kocka sve do četiri sata
ujutro, kada se saigračima požalio
na bol u nozi.
Bol je
počeo da se pojačava i uskoro
su se na Ričardovom telu pojavile
otekline, usled kojih je tkivo
počelo da se menja i poprima
"mrtvačku" boju. Zatim su otoci
i bol zahvatili i druge delove
tela, pa su uplašeni kockari
pozvali lekara. Bolest je nastavila
da se širi, bacivši Parsonsa
u najstrašniju agoniju i delirijum.
Razabirući njegovo buncanje,
posmatrači su tvrdili da on
govori kao da i dalje prati
karte. Parsons je primio poslednji
sakrament 3. marta, a već sledećeg
dana sveštenik je oglasio njegovu
smrt rekavši da je umro "u užasnim
bolovima, tresući se čitavim
telom i grčeći se kao grešni
crv".
Tek kada
je telo izloženo, ljudi su se
setili zakletve koju je Parsons
izrekao samo nekoliko dana ranije.
"Oči su mu bile otvorene kada
je umro", ispričao je očevidac,
"i nisu se mogle zatvoriti ni
na kakav uobičajeni način kasnije,
pa su ga u kovčeg položili otvorenih
očiju". Šta više, čitavo telo
mu je "promenilo boju i bilo
je istačkano tako, da se posmatraču
činilo kako mu je meso bukvalno
istrulelo na kostima pre nego
što je umro".
Priča
o Parsonsovoj zakletvi i njegovoj
jezivoj smrti brzo se proširila
okolnim selima a zatim i gradovima,
pa je za samo nekoliko dana
stigla do Londona. Slučaj Parsons
je redovno citiran kao dokaz
o Božijoj osveti i opasnosti
od raspusnog života. Neki su
ljudi poverovali da je upozorenje
autentično, ali neki nisu. Jedan
od skeptika bio je i Viljem
Delavej, visoki šerif Gločesteršira,
kome je bilo veoma neprijatno
što su glasine krenule iz oblasti
pod njegovom jurisdikcijom.
Zbog toga je započeo svoju ličnu
istragu sa verovatnom namerom
da uguši priču, ali su svi oni
sa kojima je stupio u kontakt
potvrdili da se slučaj zaista
dogodio onako kako ga priča
opisuje. Džejms Jang je prisustvovo
prvoj kartaroškoj igri. Potvrdio
je da se Parsons zaklinjao ne
jednom, već mnogo puta te večeri.
Njegov partner u igri gospodin
Rolis, jamčio je da je Parsons
veoma brzo posle prve zakletve
osetio bol u nozi.
Verovatno
najstrašniji dokaz je šerifu
pružio lekar, gospodin Pigler,
koji je pozvan da pomogne Parsonsu.
"Otkrio sam da mu je čitava
noga upaljena, a otok se protezao
od stopala do kolena", rekao
je doktor. Pigler je oprao i
dezinfikovao nogu i nakratko
mu se učinilo da će se bolest
povući, ali je 3. marta ustanovio
da je Parsonsova noga ne samo
potpuno obamrla, već su se simptomi
proširili ispod oba oka, po
ramenima i po glavi. "Ništa
više nisam mogao da učinim za
njega", sumorno je izjavio.
Delavej je ipak zadržao distancu
i upitao je Piglera da li su
Parsonsovu smrt možda izazvale
natprirodne sile. Lekar je rekao
da je Parsons umro od gangrene,
ali da je takva bolest krajnje
neprimerena mladim i tako zdravim
osobama. Delavej je još malo
pritisnuo lekara: da li je u
pitanju Božanska intervencija?
"Nadam se da će ova čudna nesreća
poslužiti kao upozorenje onim
profanim dušama koje skrnave
sveto Božije ime", odgovorio
je Pigler, objasnivši da veruje
kako je Parsons bio žrtva sopstvene
duhovne zastranjenosti.
Delavejev
izveštaj je objavljen u celini,
pa je redovno citiran od strane
mnogih kao medicinski dokaz
da Bog postoji. Možda, međutim,
postoji još jedna strana ove
priče. Simptomi Parsonsove bolesti
ukazuju na vrstu gangrene kakva
se obično javlja ukoliko je
rana inficirana bakterijom.
Kako se infekcij širi,ona sprečava
dotok krvi u tkivo koje zato
umire i truli. Tajming njegovih
simptoma nagoveštava da je Parsons
pokupio gangrenoznu infekciju
nekoliko dana ranije, pre nego
što je glasno i jasno izgovorio
svoju zakletvu prvi put. U tom
slučaju bi zaista trebalo odbaciti
svaku mogućnost Božanske umešanosti
i kazne. Međutim, verovatno
je upravo Parsonsov raspusni
život odgovoran što je povredio
i inficirao nogu - možda je
pijan pao u jarak ili gde god
na ulici ili je noć proveo na
nekom krajnje nehigijenskom
mestu, što zaista nije bilo
teško u to vreme.
Tako
se priča o sudbini Ričarda Parsonsa
možda zaista može proglasiti
upozoravajućom moralnom pričom
o nebeskoj kazni koja će pogoditi
nehajne gregorijanske ispičuture,
koji su živeli od jedne kockarske
igre do druge i od jedne terevenke
do sledeće. Jer uvek ostaje
mogućnost da je zaista na delu
bila Božija kazna.