Paralelni Svet

Istraživanja pokazuju da 54 odsto Islanđana veruje u postojanje druge realnosti. Koliko je škola za patuljke važna skrivenim ljudima? Poslednjih godina, svedoci smo kako političari zdušno posežu za nekim prilično neverovatnim pričama, ali bi i Džordž Buš i njegov tadašnji satelit Toni Bler teško mogli da se takmiče sa čovekom koji je osnovao islandsku komunističku partiju, Trigvijem Emilsonom.

U svojoj autobiografiji, Trigvi se priseća kako mu je u 14. godini devojčica iz druge dimenzije spasla život. Priča ide ovako: dok je sakupljao ovce na kraju sezone, mladi budući komunista je ugledao jagnje zaglavljeno u pukotini u steni. Pokušavajući da ga izvuče, Trigvi se i sam zaglavio. Bio je kilometrima udaljen od prvih kuća i dok se sumrak polako spuštao, shvatio je da će morati da provede ledenu noć daleko od doma. A onda se preko stenovite ivice njegovog privremenog zatvora pojavilo lice neke devojčice i odjednom je bio izvučen na sigurno. "Odakle si ti došla?" - zapitao je Trigvi sa olakšanjem, ali zaprepašćen što nikoga osim devojčice nema u blizini. Mesto na kome su se nalazili bilo je pust i prilično izolovani deo Islanda, u koji bi malo ko zašao pred kraj dana. "Dolazim sa farme Litenstamer", rekla je devojčica, upirući prstom na tradicionalnu islandsku seosku kuću, udaljenu samo nekoliko stotina metara odatle. "Ali to je nemoguće", prošaptao je zapanjeni Trigvi, "čitavog života lutam ovim planinama i nikada nisam video bilo kakvu kuću!" "Znam. Nema tu nikakvog čuda. Ja sam ono, što vi Islanđani nazivate skriveni ljudi. Mi dolazimo iz sveta paralelnog sa vašim."

I dok je Trigvi bez reči samo zurio u devojčicino lice, nesposoban da se sabere, jedan duboki muški glas je uzviknuo sa farme, dozivajući devojčicu po imenu Katrin. "Moram da idem", uzviknula je jurnuvši niz breg. "Hoću li te ponovo videti", uspeo je da dovikne Trigvi. "Možda", uzvratila je devojčica. Ali iako je godinama posle toga, sve do svoje smrti 1986. uporno dolazio na isto mesto, Trigvi Emilson više nikada nije video devojčicu i njenu farmu.

Iako je jedno od uvreženih pravila da ne treba verovati svemu što nam političari govore, ovoga puta Trigvi nije jedini Islanđanin koji je ispričao priču o drugoj realnosti. Poslednje 24 godine Magnus Skarfedinson, upravnik škole za patuljke, obilazi zemlju, susreće ljude i iz prve ruke sakuplja priče o skrivenim ljudima, stvarajući sopstvenu sliku tog paralelnog sveta u kome oni žive. Do danas, on je upoznao više od 700 svedoka koji su videli patuljke i skrivene ljude; njih 200 je razgovaralo sa tim bićima, a 40 tvrdi da su razvili bliske prijateljske veze sa stvorenjima van našeg sveta. Šta više, nije upravnik škole za patuljke i jedini koji čvrsto veruje da su sve ove priče istinite.

Današnji Island naseljava 280 000 ljudi, od kojih je 99,9 odsto pismeno, 82 odsto koristi i poznaje kompjutere a opet, prema anketi koju su 1998. napravile dnevne novine DW, 54 odsto Islanđana veruje da postoji dimenzija mimo ove naše, u kojoj se svakodnevno odvija jedna druga realnost. To verovanje je toliko jako, da je bilo momenata kada je islandska nacionalna građevinska kompanija Vegagerdin, bila prisiljena da promeni trase novih puteva, da bi se u obzir uzeo i taj drugi svet. "Mi cenimo nasleđe naših predaka", kaže Viktor Arnar Ingolfson iz državnog odseka za puteve. "Ako je usmena tradicija prelazila sa generacije na generaciju govoreći nam da su određena mesta ukleta ili da natprirodna bića nastanjuju određenu stenu, onda se to mora smatrati vrstom kulturnog blaga. Ne može se poreći da je verovanje u natprirodno ponekad jedan od razloga za zabrinutost, pa se i takvo mišljenja uzima u obzir baš kao i bilo koje drugo. To je jednostavno slučaj dobrih odnosa sa javnošću."

Jedan od poslednjih primera dogodio se 1995. kada je nova deonica autoputa ka zapadnim fjordovima trasirana preko imanja Ljarskegar, a severno od sela Burdaldalur. Ogromna stena - jedna od tri stene Klofsteinara, štrčala je iznad trase novog puta i nije bilo drugog rešenja osim da se stena ukloni. Istoga trenutka, izgradnju puta počele su da prate svakakvi maleri - mašine su se uporno kvarile, a bilo je i nekoliko manjih nesreća. Neki meštani su dobro znali priču o patuljcima koji žive na problematičnoj steni, pa su ih odmah proglasili krivcima za sve što se događa graditeljima. Priču je čuo i preduzimač, pa je objavio da ne želi da bude odgovoran za rušenje stene. Tada se javila žena - medijum, poreklom iz kraja gde se gradila nova deonica puta, nudeći svoju pomoć u rešavanju ovog neobičnog problema.

Žena je došla na mesto gde se uzdizala stena i položila ruke na nju. Rekla je da u toj steni nema patuljaka, ali da ih ima u druge dve stene Klofsteinara. Zatim su joj patuljci dali dozvolu da se problematična stena premesti pored druge dve, naravno pažljivo i uz sve mere opreza. Građevinci su prihvatili ideju i umesto da stenu sruše što bi bilo daleko jeftinije, isekli su je i prebacili na rečeno mesto pod budnim okom medijuma. Ona je izjavila kako su pored nje, još mnogi zabrinuti patuljci odlučili da nadgledaju izmeštanje stene, ne bi li sve prošlo kako valja. Iako se Ingolfson sa zadovoljstvom priseća ove priče, on je ipak veoma oprezan. "Nesrećni slučajevi se mogu dogoditi pri svim građevinskim radovima, uprkos merama koje preduzimamo. To je ozbiljan posao, posebno kada ljudi pokušaju da svale krivicu na zle čini. Od toga niko nema koristi, najmanje oni koji su umešani u incidente."

Za radoznale posetioce Islanda, najbolje mesto gde će naučiti mnogo o načinu razmišljanja Islanđana jeste škola za patuljke Magnusa Skarfedinsona. On sebe vidi kao kombinaciju antropologa i detektiva koji je suočen sa zanimljivom misterijom. "Slušam priče očevidaca, upoređujem informacije o tome kako izgledaju skriveni ljudi, gde i kako žive, a zatim pronalazim sličnosti, moguća objašnjenja zbog čega ih ljudi viđaju i kako se naši paralelni svetovi dodiruju." Zanimljivo je da upkos tolikom interesovanju i predanom proučavanju, sam Magnus nikada nije video skrivene ljude. "Često razgovaram sa njima preko medijuma. Objasnili su mi da između naša dva sveta mogu da se kreću samo u određenim okolnostima - obično ako je nekome od nas potrebna pomoć. A onda mi je jedna skrivena žena objasnila zbog čega nikada nisam sreo nekog od njih. Rekla mi je: nikada te ne bismo pozvali u naš dom jer te se više nikada ne bismo mogli otarasiti; ti postavljaš previše pitanja!"

Škola za patuljke nalazi se u glavnom gradu Islanda, Rejkjaviku. Nudi četvorosatne časove na engleskom jeziku, svakog petka popodne tokom leta. Kada zakoračite u učionicu, nađete se u prostoriji veselih boja koja podseća na vašu prvu školsku učionicu, sa starinskim zavesama na prozorima, sa živopisnim plastičnim figurama gnoma, patuljaka i vilenjaka na policama duž zidova, dok mekano žućkasto svetlo obasjava prostoriju iz 40 neobičnih lampi postavljenih između knjiga i stolova. Budućem učeniku ostaje samo da uživa u mističnoj atmosferi. Magnusovo predavanje počinje veselim opisom vrsta natprirodnih bića sa drugog sveta koja su viđena na Islandu: 13 vrsta patuljaka, 4 vrste vilenjaka, 3 vrste trolova, 2 vrste gnoma i naravno - skriveni ljudi. "Oni izgledaju kao ljudi, ali su uvek odeveni u starinska odela i nose starinsko oruđe", objašnjava Magnus. "Najćešće se daju videti od svih bića iz druge dimenzije. Oko 75 odsto svih susreta bilo je sa skrivenim ljudima. Religija im je slična hrišćanstvu - i oni imaju neku vrstu Mesije, ali ne obožavaju krst. Oni smatraju da je prilično bizarno obožavati instrument pogubljenja. Kažu: zbog čega vi ljudi ne uzmete električnu stolicu ili mač, pa to proglasite predmetima obožavanja kao krst?"

A šta skriveni ljudi misle o nama? "Misle da smo pre 100, 200 godina bili daleko iskreniji nego danas. Misle da se naša kultura drastično promenila za to vreme, da smo postali arogantni i mnogo nemarniji prema prirodi nego nekada. Kažu da nas se daleko više plaše sada, nego u stara vremena." Čudno je pomisliti da neko ko živi u drugoj dimenziji ima bilo kakav ralog da nas se boji. Oni bi svakako bili zaštićeni od bilo kakvih povreda na osnovu prirodne razlike u prostoru i vremenu. "E, tu se stvari već komplikuju", napominje Magnus. "Delimično delimo isto okruženje sa skrivenim ljudima, pa kada oštetimo svoju okolinu i njihova pretrpi štetu. Poslednjih sto godina smo dosta toga sagradili na Islandu. Ima mnogo novih puteva i kuća, ali nismo uvek razmišljali koliko štete time nanosimo njihovom svetu."

Naravno, veoma je teško misliti na svet koji većina ljudi ne vidi. Pri tom, u poslednjih 50 godina broj susreta sa skrivenim ljudima je drastično opao. "Još uvek ima svežih priča"", kaže Magnus, "ali više nisu ni tako velike ni tako uzbudljive kakve su one nekadašnje. Pre sto godina bilo ih je duplo, čak troduplo više nego danas. Čini mi se da je glavni razlog što Islanđani više ne žive na selu. Čak i kada se voze od jedne farme do druge, oni ne hodaju - voze se automobilom. Jedno od pravila je da su se najčešći susreti sa skrivenima dešavali u prirodi dok su ljudi šetali - najčešće kada bi se izgubili, skriveni ljudi su im priskakali u pomoć i spašavali im život."

Upravo se to dogodilo Torlakuru Stefansonu koji se izgubio u šumama na severu Islanda 1936, na mestu zvanom Skagfjordur. Lutao je satima, a tada je hladnoća počela da uzima danak i znao je da će se smrznuti. Onda je iznenada ugledao kako se među drvećem probija svetlost. Poslednjom snagom uspeo je da se dovuče do vrata seoske kuće i zakuca. Farmer je otvorio i pozvao ga da uđe. Kada je Torlakur upitao za ime farme, rekli su mu da se zove Hegstatir. Kazao je da nikada nije čuo za tu farmu i pomenuo kako verovatno više nije u Skagfjorduru. "Ne", rekao je farmer, "vi jeste u Skagfjorduru a mi smo oni koje zovete skriveni ljudi. Mi smo uvek ovde, samo nas ne možete uvek videti." Iako se Torlakur pribojavao skrivenih ljudi, oni su bili više nego ljubazni prema njemu. Osušili su mu odeću, dali mu hranu i kako je napolju besnela oluja, pozvali ga da prenoći kod njih. Pristao je. Kada se probudio sledećeg jutra, nebo je bilo vedro i kroz prozor je mogao da vidi gde se nalazi - ne previše daleko od svoje kuće u Skagfjorduru. Posle doručka krenuo je svojim putem, osvrćući se svaki čas da bi mahnuo svojim domaćinima. Posle 300 m se ponovo osvrnuo, ali farme više nije bilo. Nije mogao da veruje. Krenuo je nazad prateći svoje tragove u snegu i vratio se do mesta gde je bila farma. Čitave noći je padao sneg, pa je pejzaž bio prekriven gustim slojem belih pahuljica. Ali kada je stigao do mesta gde se nalazila farmerska kuća, video je kako se njegovi tragovi prekidaju a kuće nije bilo. Nikada je više nije video.

Nekoliko sati u školi za patuljke ostavlja posetioce preplavljene magijom neobičnih priča, ali i sa dozom skepticizma. Takav skepticizam Magnusu uopšte nije stran. "Više od dve decenije prikupljam ove priče i nisam baš poverovao u svaku koju sam čuo. Ali što ih više proučavam, shvatam da smo samo zagrebali po površini neverovatnog fenomena. Svedoci tih susreta vas gledaju u oči i tvrde da nisu bili pijani kada su sreli skrivene ljude, patuljke, gnome i vilenjake, niti su bili pod utiskom briga. Ponavljaće priču iznova u detalje, bez ijedne greške ili kontradiktornosti. Neko im mora verovati i pomoći im da pronađu smisao u onom što im se dogodilo."

Jedan takav svedok je i Hermundur Roskinkrans. Prvi put je video skrivene ljude kao četvorogodišnji dečak, a jedan od poslednjih susreta sa njima je usledio 1998. "Kada sam bio dete živeli smo u predgrađu Hveragerdija, grada udaljenog 35 km od Rejkjavika. Naša kuća je bila na brdu blizu litice", priseća se Hermundur. "Jednog dana sam se igrao u dvorištu, kada sam čuo zvuk zvona. Pogledao sam nagore i video sedam klinaca uzrasta od 4 do 10 godina, kako izlaze iz male pećine na litici. Svi su bili odeveni u belo i imali tamne kose. Popeo sam se k njima i proveli smo čitavo poslepodne igrajući se sa paucima, bubama i cvećem. Te godine sam ih video osam do deset puta. Najpre bih čuo zvono, a onda su oni dolazili. Kasnije te godine umro mi je otac i mi smo se preselili u Rejkjavik. Nikada ih više nisam video." Zanimljivo da Hermundur nije shvatio da su to bili skriveni ljudi sve do pre 14 godina. "Kada sam napunio 30, upitao sam majku o njima ali ona nije znala o čemu pričam. Rekla mi je da nikada nisam imao drugove za igru dok smo živeli u Hveragerdiju, jer smo bili suviše udaljeni od grada."

Jedan od poslednjih susreta sa skrivenim ljudima Hermundur je ima na ivici litice blizu svoje kuće u Rejkjaviku. "Gledao sam more i Snefelsjekul (vulkan okovan ledom), tražeći inspiraciju za pesme koje ponekad pišem. Tog dana su mi nedostajale reči i dok sam sedeo tamo na litici, neko je iznedada došao i seo pored mene. Mogao sam jasno u glavi da čujem kako mi se obraća, ali ne rečima već mislima. Bio je odeven poput nas. Nosio je farmerke i jaknu, ali je donekle bio transparentan - mogao sam da vidim kroz njega. Pitao sam ga odakle dolazi, a on je ogovorio da živi u blizini ali da dolazi iz druge dimenzije. Pitao sam ga čime se bavi, pa mi je rekao da je pisac i da je to razlog što je seo kraj mene. Razgovarali smo mislima. Bilo je to veoma normalno, relaksirajuće iskustvo, baš kao kada sretnete neku novu osobu. Video sam ga dva puta, ali sam samo tada mogao da razgovaram sa njim." Hermundurovo iskustvo sa natprirodnim se ne završava samo sa skrivenim ljudima. "Ja sam esktrasens, pa ponekad moram da zalegnem na kočnicu dok vozim, jer vidim ovce i konje kojih nema na putu, ili nesreće koje su se već dogodile. Kada ponekad idem ulicom, neko me zagovori a ja nisam siguran da li je ta osoba iz ove ili iz druge dimenzije. Zato sam neobično zahvalan na mobilnom telefonu, jer mi pomaže da ostanem normalan. Pre dvadeset godina verovatno bi me zatvorili u ludnicu, kada bih rekao da viđam nevidljive ljude na ulici. Ali srećom danas savako izgleda kao da govori sam sa sobom."

Bez obzira da li čovek odabere da veruje u postojanje skrivene realnosti na Islandu ili ne, vredi provesti nekoliko dana na ovom usamljenom vulkanskom ostrvu usred severnog Atlantika, gde moć koja održava svakodnevni život ljudi potiče od ključale lave ispod Zemljine kore. Veoma brzo posetilac će shvatiti koliko je ljudski život zavisan od prirode i zbog čega je, od vikinških saga na ovamo, priroda personifikovana ne kao brutalna, neukrotiva i nepredvidljiva sila, već kao brižna ruka koja se stara o ljudima Islanda. Ili je bar tako bilo do nedavno.